И СВИ ЋУТЕ

 

           Овај блог није о нечему новом  дакле, проблем  је већ одавно постао хроничан. Међутим, повод за ово што говорим за мене је био и те како нов и одавно ме ништа није овако поразило, натерало  ме да се постидим над свим жалопојкама због недостатка новца и сличних томе свакодневних и свеопштих наших преокупација.

           Елем, неопходноим „реструктурирањем „ стана, испоставило се да се, одједном, појавила гомила непотребне гардеробе коју сам уредно сложила у кесу, са намером да је оставим испред куће, како се то овде иначе ради, не би ли неком била од користи. Мислећи о неком сиротом човеку коме ће то много значити, оставим кесу у току ноћи  јер сутрадан све, као чаролијом,  једноставно нестане. Нисам, међутим, очекивала да ћу ујутру, када сам кренула у куповину, испред куће видети комшију који је заронио у кесу, помно и ужурбано истражујући по гомили.  Преплави ме неки чудан стид када сам га препознала, схвативши да је он мене већ видео, па је вероватно закључио да је боље да “не вади главу из кесе” како га не бих препознала. Ја сам, такође, инстинктивно применила соломонско решење и , наравно, правила се да га нисам препознала.  Продужих улицом не знајући више ни куда сам, ни зашто пошла. Комшију иначе познајем већ доста дуго, онако на „Добар дан“, не знам пуно о њему, али знам да у оваквој ситуацији није био раније. Кренувши низ улицу, осетила сам  да је и он у исти мах нестао, па се неприметно окренем и заиста, нема ни комшије ни кесе!

             Да ли је могуће да се тако брзо стрмоглављујемо , без обзира на то што нам је из године у годину, у ствари, све боље!? Сад ми је бар јасно како то никако нисам могла да схватим до сада. Е, сад има и друга старна-  врхунско лицемерје – захваљивање пензионерима што су добровољно помогли стабилизацију државе, само се не сећам да их је ико ишта питао. И сви ћуте!

First blog post

This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

Заволи себе

 

Приђи слободно,стани, погледај се!

Лик свој у огледалу спознајеш, али  други неко тамо јесте.

Погледај га добро, загледај се у неког  другог који  отуда те види.

Зарони у поглед  тај срцем својим, упознај га , заволи га.

Помилуј га душом својом и насмеши му се , да осети љубав у твом срцу.

Нека милина топла телом ти се проспе, јер ти је драг познати лик .

Заволи га и биће му мило, јер и он отуда теби погледом својим снагу љубави на крилима враћа.

Сад крени даље, нек срце верује у љубав што у очима  ти се смеши.

Живим онако како се мени свиђа

Деци у аманет                

                Е када видите наслов, помислићете да имате посла са неком саможивом особом, егоцентриком који мисли само на сопствене потребе и интересовања. Е, да је тако, бар мало било. Напротив, то је једно од мојих “великих животних открића” у каснијем периоду живота.

                Не, не кајем се што нисам таква, не бих то волела ни да могу да се вратим, а опет, сада плаћам због тога. Некада, пре доста година, мислила сам да сам пронашла , како се каже, “човека свог живота”. Онда дође породица, упоредо студије, фамилије и све остало што уз то иде. Негде, након неког времена, дубоко у себи знала сам да принц ипак није принц већ више жаба, али, док сам то освестила, па онда опет обећања и обећања, прође доста година. На жалост или не, мој се живот окренуо деци, како многе жене, више из оног ранијег, мог  времена и чине. Деца су одрасла и имају своје животе, а у њима имам своје најискреније пријатеље. Све би било како и наче и бива, а онда дође пензија (због врсте посла нешто раније), и сада дође оно, на жалост. Није проблем што су деца отишла својим путем. На то сам увек била спремна и истински се радујем што  , за сада, заиста имају добар живот. Е, а сада долази оно на жалост, како рекох. Празно гнездо! Наравно да и то није ми непознат појам, обзиром  и на  посао којим сам се бавила. Али, сасвим је друга ствар када се сами нађете у том гнезду, у ситуацији за коју сте за друге имали безброј савета. Након краће збуњености, избистрило ми се пред очима. Па добро, сада имам прилику да будем своја, да се посветим себи у неком дубљем смислу, да радим оно што сам увек волела или никада нисам.  Лепо звучи, али, верујте, уопште није лако, како се чини. Живим онако како желим, уз људе који ме воле и до чијих ми је мишљења стало. За оне друге ионако и не марим.Човек годинама схвати колико је на то  себе потрошио, без потребе. Наоружах се стрпљењем и упорношћу. Битно је знати куда ићи, пут се, некако, појави сам.

             И ево, почех да пишем. Не знам колико успешно, тек на почетку сам , али ме радује, испуњава .

 

Постати добар човек

            Природа се побринула  за све оно што је створила. Све има свој  склад и континуитет у развоју, као што постоји  све  што је потребно да се то и оствари. Како животиње  брину о свом потомству, тако су и родитељи , природно, добри родитељи.   Људи поседују  инстинкт и емпатију, посебно према свом потомству, јер је  нагон за одржањем врсте  дубоко у генима сваког живог бића. Зашто то и у животу није баш увек тако?

          Живот је постао све бржи, родитељи све мање имају времена и за себе и за своју децу, али онако на прави начин, дајући себе потпуно у тренутку кад се посвете детету не мислећи, истовремено, на неплаћене рачуне или нешто слично. Родитељи дају све од себе да дете припреме за школу која има своја очекивања у смислу предзнања, тако да се и то не може занемарити. Међутим, да би дете постало човек у најузвишенијем смислу те речи, није довољно само да постиже добре резултате у школи. Друштвени статус је од посебног значаја, али чак и најбољи студенти неће бити здраве личности и квалитетни људи, ако затаји оно родитељско, из најранијих дана- стрпљивост у објашњавању, као и уважавање дететових емоција и потреба. Дете које је уважено, чије се емоције поштују и којима се придаје адекватан значај и само ће, сутрадан, показивати интерес за друге, саосећати са њима. Замислите, може ли дете које је било ускраћено у овом смислу, постати особа срећна у животу, макар заузимала и навише друштвене положаје?

                Ако бисте питали било ког родитеља шта би пожелео свом детету, вероватно би сте чули списак  лепих жеља -да буде добар ђак,  да заврши студије, да нађе добар посао, да се добро уда или ожени и слично. И све то, опет, не може бити гаранција да ће му живот бити испуњен, да ће бити задовољно собом у потпуности. Људске жеље и потребе су различите, па самим тим су  и њихове тежње усмерене ка различитим  животним постигнућима . Врхунско је задовољство човека у давању а не узимању, што може само неко ко је за то довољно емоционално интелигентан, ко је припремљен за то да “осети друге људе”, учећи то у својој породици од најранијег детињства. Такво ће дете, засигурно, постати добар човек.

               Тако би све могло стати у једну реченицу- Желим да ми дете буде срећно!

 

| Naša deca i mi on WordPress.com

Свима је познато да је у животу важно бити свој, остати позитиван и слично.Рећи ћете да то баш и није лако у овим временима, но знајте да су то исто говорили сви људи и да се свима …

Source: | Naša deca i mi on WordPress.com

                Свима је познато да је у животу важно бити свој, остати позитиван и слично.Рећи ћете да то баш и није лако у овим временима, но знајте да су то исто говорили сви људи и да се свима чинило да никада није било теже живети. Е, сада, пита ли вас уопште, било ко, да ли ће негде започети рат, коју ће одлуку донети држава и слично, -наравно да не! Бринете за своју децу, за будућност?-Ок, и то је у реду. Ако дозволите себи да ситуацију посматрате са старне, схватићете да једино можете утицати на себе. Једино тако можете помоћи себи и пребродити тешкоће, својим најближима који брину за вас па, на крају и свима, зар не?